Bio je jednom jedan vrt ogroman pun prelepih ruza,boja i mirisa.Malo zapusten ali lep.Dolazili bi ljudi,malo se divili neki pogledali i odlazili.
U celom tom vrtu u tamnom kutku nekom,prepunom zbunja i trnja bila je i jedna ruza izdvojena tamne boje skoro crna.Samo kada bi se neko više zagledao video bi bljestece malo svetlo u svoj toj tami.
Ko god je pokusao malo vise da se zagleda u nju i proba da je dodirne ustuknuo bi od silnog trnja oko nje koje je nemilosrdno bolo.
Nije bila kao druge ruze iako je pripadala istoj vrsti.
Njene latice su bile guste,somotne sa nekim tamnim mrljama,neke latice su opale i pocela je da se susi i vene u odnosu na ostale ruze u vrtu koje su imale jako puno svetla oko sebe.
Bilo joj je svejedno ...
Neki slučajni prolaznik je svratio u vrt,dopalo mu se toliko ruza na jednom mestu,toliko lepote toliko raznovrsnih mirisa.
Poceo je cesce da dolazi,seta i posmatra ruze...
Slučajno je bacio pogled na trnovito mesto i ugledao malo svetlo iz tamne ruze.Vuklo ga je nešto da joj se priblizi i pored neugledne okoline oko nje,neki cudan miris je dolazio iz tog kutka.
Poceo je da rasciscava oko nje,ruza koja je navikla na taj deo vrta
nije bila tuzna da je u tom delu i da je sama u tom kutu.
Samo ponekad bi je seta dotakla ...
Cudila se njemu koliko upornosti da ociti mesto na kome je bila.
Njene latice su se osvezile pocela je da mirise a on je udisao mnogo toga na jednom mestu.
Bilo je tu svega od mirisa proslosti,oziljaka,osmeha,suza,ljutnje,
sadasnjosti.Prijalo im je da budu skupa...
Ona tamna, divlja i on uporan donoseci joj svetlo.
S vremena na vreme bi je napustao jer je ruza navikla na divljinu strasno bola,da su mu ruke bile često ogrebane i ranjave krvarile.
Morao je da zaceli rane,odlazio bi drugim ruzama koje su se radovale njegovoj poseti otvarale svoje latice ka njemu.
Mirisale,svetlele ... a on udisao njihov miris.
Cesto bi se osvrnuo i pogledao u tamni kutak da ga ruza ne vidi ali ona je osecala da je tu sa njom, i ako je pored drugih ruza.
Posmatrala bi ga cutala i mislila o njemu.
Nekad bi razmišljao da je ostavi ali nešto mu to nije dalo da uradi
nešto u njima.
Opet bi se vracao njoj trnovito divljoj ruzi ali ona bi ga brzo nakon malo vremena opet ubola ... ni sama nije bila svesna zašto je to tako.Kad god bi joj se priblizio druge ruze bi podivljale,bile su zavidne na nju tamnu pa bi još vise trnja oko nje obavijale,ismevale je a ruza je cutala,posmatrala ponekad strasno zamahnula svojim trnjem i nastavljala da ceka ...
Nije znala šta je to u njoj zašto ga bode kada joj pridje a onda je shvatila da joj je smetalo sto odlazi u vrt ,sto je ostavlja.
Shvatila je da je navikla da se u tamnom kutku probija na malo svetlosti pored ruza u vrtu kojima je svetlost bila odmah ponudjena.
Shvatila je da joj je potreban takav kakav joj je prisao,otvorila je sve u sebi i on njoj.Iscelio je a da nije bio svestan da je ta ruza trebala da nestane tiho uz njeno pomirenje sa tim da nestaje.
A on podario joj je svetlo svakog momenta kada je bio sa njom,kada ga nije bilo cekala ga je,strahovala u sebi da neće nikad doći,i molila za njegov zivot ...Svejedno joj je bilo sto je daleko od nje,
niko joj nije bio blizi od njega.
Niko nije umeo da joj se priblizi sem njega.Kad god ga nije bilo i nije mogla da ga vidi u nekom udaljenom delu vrta ona je bila pored njega u njemu i on u njoj.
Ruze su gledale i cudile joj se ... iz tamne ruze sve vise svetlosti je izbijalo da su mnoge poželele tu bljestavu svetlost.
Cudila se i ona tome u sebi šta se desava sa njom.
Razumela je sebe kroz njega i dosla do saznanja da ga neizmerno voli.
Ne kao njegovu spoljasnost već njega u njemu,njega u njoj.
Još jedno strasno saznanje da će uvek biti sa njim duboko u sebi ,razumela je da je postao njen zivot,njena sreća jer njegovim odlaskom otisao bi jedan deo nje ... i zivot nebi imao smisla.
Razumela je da ne može da živi bez njega ...
Da joj se rusi ceo svet u jednom da je njena suza u oku .
Ona je još uvek u svom tamnom kutku i
umreće za njim,sa njim u sebi cekajuci ga ...
Prijem 
Portalli 
