Dobar dan. Da vam se predstavim – ja sam, posle jezika, najjači mišić u organizmu. Ali, to nije bitno.
Ja sam komad tela, sirovog, krvavog, sa ružnim cevkama koje štrče, na slikama u medicinskim knjigama. A ni to nije bitno, a i mnogo je ružno za gledanje uživo.
Kad sam u pilećem telu, mene stavljaju u gulaš sa bubcem.
Kad je paradajz velik kao muška pesnica, pa gore iz dve polulopte, kao dečja guza, a dole se sužava mal’ne kao u špric za kolače, onda ga zovu Volujsko srce. Po volu. Ali je lepo na oko.
Ljudi me optužuju da im nanosim bol, kažu – boli me srce. Kažu – ne sluša me srce, srce me nije poslušalo! A lažu. Nisam ja krivo. Ja samo vredno pumpam krv.
I tu su mi našli zamerke. Kažu – pa šta je neko tu mogao kad mu se sva krv slila u onu stvar, pa ne razmišlja glavom. Ljudi, pa ja samo pumpam, ne biram gde.
Nije u redu. Pa zar sam ja krivo za sve!?
Eto, danas sam malo brže zakucalo, nečiji se obrazi zarumeneli, nečije su se oči usjajile, nečije su ruke zadrhtale… Neko nam se zaljubio, …i opet mene krive...
Nego… Malo me strah… Čulo sam kad kažu – dajem ti svoje srce… Ja neću da idem nigde!!! Meni je ovde lepo i toplo. Šta da radim?
Prijem 
Portalli 
