Izabrani stihowi...

KAKO PESMOM DA MENJAM SVET


Kako pesmom da menjam svet ?
Kako rimom da nateram cvet,
da miriše i ostane lep ?
Kako stih da započne taj preokret ?

Kako želje da se vesele,
da java ne bude strava
i lepote budu dobrote,
a u prošlost odu strahote?

Kako ljubav da otpočne let,
kako sreća da doleti opet?
Kako dobro da pobedi zlo
i kako da dočekam to?

Hajde sad, da ofarbamo javu
i na volju pustimo želje,
da lepotu osete pravu,
da od danas počne veselje.

Hajde, nek nas zanos ponese,
da menjajući sebe, menjamo sve.
Nemire nek prošlost odnese,
a mi svoj da ispevamo svet.



© Ljubodrag Obradović

Prica

Secam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla,ko crna svila
u nedrima golim.
I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.
Slucajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oci i cutim.
Kad bagrem do godine zamirise,
ko zna gde cu biti.
U tisini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad vise.

Milos Crnjanski

Cemu snovi?

Put koji si izabrala
San koji si sanjala
Moc kojom si me okovala
Pogled kojim si me zacarala
Dodir kojim si me varala
Pesma koju si mi pevala
Poeziju koju si mi pisala
Osmeh kojim si me trovala
Ljubav kojom si me gorela
Toga vise nema
Nestalo je sve u trenu

Cemu sluze snovi ako su jutra hladna
Kada su tvoja usta varanja gladna
Kada svaki tvoj dodir stvara mi ranu
Svaka tvoja rec potvrdi laz znanu
Cemu sluzi ljubav ako je ona vrela
Ako je takva ljubav srca zagorela
Iz pepela njenog samo ugarci stoje
I svoje poslednje minute broje

Cemu...?

Maestro

Konstantin Simonov - Čekaj me

Čekaj me, i ja cu doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja cu sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek kaže tko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat će mo kako
preživjeh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svetu...

Gradinar - Rabindranat Tagore

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

STREPNJA - Desanka Maksimovic

Ne, nemoj mi prici! Hocu izdaleka
da volim i zelim oka tvoja dva.
Jer sreca je lepa samo dok se ceka,
dok od sebe samo nagovestaj da.

Ne, nemoj mi prici! Ima vise drazi
ova slatka strepnja, cekanje i stra'.
Sve je mnogo lepse donde dok se trazi,
o cemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prici! Nasto to, i cemu?
Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek' mi ne pridju oka tvoja dva.

Aleksandar Sergejevič Puškin - Volio sam vas

Volio sam Vas; i ljubav jos, mozda,
Nije ugasla sva u srcu mom;
No nek Vas ona sad ne brine vise,
Ja necu da Vas rastuzujem njom.

Volio sam Vas nijemo i bez nade,
S ljubomorom i strepnjom srca svog;
Volio sam Vas iskreno i njezno,
Volio Vas tako drugi, dao Bog.

Luis Aragon - Bezimena

Poveriću ti jednu tajnu Vreme si ti
Vreme je žena Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge као kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućije i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kada se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
Ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške A ustvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstva
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti nedišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljno jasnog kristala izraza kojiu bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se za tebe
Bojim se onoga što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se za tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.

Ljubavna pesma - Jovan Ducic

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja rec u sumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna, nema i daleka
jer je san o sreci vise nego sreca.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo sto dusa prosneva.
Poljubac je susret najlepsi na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj plast suncani od mog sna ispreden.
Ti bese misao moja ocarana,
simbol svih tastina, porazan i leden.

A ti ne postojis, nit' si postojala.
Rodjena u mojoj tisini i cami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.

Zavodnik

Pred mnogim vratima sam cekao,
Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i žed bila ugašena, jedna blažena iluzija u grob bi silazila…

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noci koje groznicavo išcekivah…
na kraju behu kao zgažen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.

Bežec' od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samocu…
taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrecnim me cini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajuci, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:

Brani se, najlepša moja, zakopcaj haljinu svoju,
opcini me, izmuci me nikad mi ne reci DA.


Herman Hesse

ZALJUBLJENA

Ona stoji na mojim očnim kapcima
I njene kose zamršene su u mojima,
Njeno telo ima oblik mojih ruku,
Ona je boje mojih očiju,
Ona se utapa u moju senku
Kao kamen u nebo.

Ona ima uvek otvorene oči
I ne dopušta mi da spavam.
Njeni snovi pri punoj svetlosti
Mogu sunce da ispare,
Zbog njih se smejem, plačem i smejem,
Govorim, a ništa ne kazujem.

Pol Elijar

ČEŽNJA

Danas ću ti dati, kada veče padne,
u svetlosti skromnoj kandila i sveća,
u čistoti duše moje, nekad jadne,
čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje
srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
U taj sveži trenut prvoga saznanja...

Sve će biti lepše, sve draže i više,
noć koja se spušta, svet što mirno spava,
dugo mrtvo polje na kome miriše
kržljava i retka u busenju trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami...
- Proliće se tada, kao bujne kiše,
stidljivi šapati u blaženoj tami,
i reči iz kojih proleće miriše...

Milan Rakić

Smiraj


Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oči slede,
preletajući one kolutove blede,
oko usana...

Što drhte, protkani,
mutnom tišinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomešani
nesigurno i tamno.

Klatno zvona
teško i tmurno
u grudi udara me.

Tad se dižem,
i, u mutna oka prozora,
puna sitnih glasova večeri,
šapućem, nesigurno,
i moje ime.

Miloš Crnjanski

OPOMENA


Čuj, reći ću ti svoju tajnu:

Ne ostavljaj me nikad samu

Kad neko svira.

Mogu mi se učiniti

Duboke i meke

Oči neke

Sasvim obične.

Može mi se učiniti

Da tonem u zvuke,

Pa ću ruke

Svakom pružiti.

Može mi se učiniti

Lepo i lako

Voleti kratko

Za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome

Času čudesno sjajnu

Predragu mi tajnu

Koliko te volim.


Desanka Maksimović

Kučka

U tebe gledam pomno i dugo
tiha sreća mi preplavi osećanja
to potraja, ali ne zadugo
i ostade samo praznina i neka sećanja.

Gledam u tvoje usne pune spokoja
dok ti se preko lica vuče dubok san
pa se pitam, dali si sad u snu moja
ili ćeš opet otici kad ugledas dan?

Sva moja ljubav počinje da bledi
od mojih sećanja ostade samo prah
poželeo bih nešto, ali znam da ne vredi
voleti te opet , jos uvek me je strah.

Pitaš li se kučko duše ledene
kad se pogledaš u svom ogledalu
dok iz kose češljaš izgubljeno vreme
da si nekog ostavila u dubokom bolu.

Znam da nisi žena, a ni zmija ledena
nisi ni lepo sunce, ni duboka patnja
nisi ljubav večna, a ni reka ledena
ti si na mojoj sahrani prva pratnja.

Jednoj ženi


hajde idi, idi sad, ostaću sam.....
idi, jer mogu zavoleti previše, više no ikad.....
idi, idi sad....
hajde zaćutimo, baš sad...
ćutimo, jer možemo zaboraviti previše, više no ikad....
ćuti i idi, idi sad...
znam, tebi su već rekli da je u meni izgoreo jedan maj...
znam, neće ostati same tvoje bele daljine...
sve što imam krenuće s tobom...
u san...
znam, tebi su rekli sve o meni tad...
idi, idi sad...
ostavi meni sve što nema dan...
idi, idi sad, ostaću sam...
idi, ne plači sad, jer sam zavoleo previše, više no ikad...
idi, idi sad...
ne rasopčavaj mi osmeh i ruke, zaboraviću ko sam...
idi,ostaću sam...
ne čekaj me, jer zaista te volim, više no ikad...
idi, idi sad...


nepoznati autor


p.s. neki ljudi pričaju da je na rukopisu, krvlju, bila ispisana posveta:
,, For the Princes ''.

Quiero que sepas una cosa.

Tú sabes cómo es esto:
si miro
la luna de cristal, la rama roja
del lento otoño en mi ventana,
si toco
junto al fuego
la impalpable ceniza
o el arrugado cuerpo de la leña,
todo me lleva a ti,
como si todo lo que existe,
aromas, luz, metales,
fueran pequeños barcos que navegan
hacia las islas tuyas que me aguardan.

Ahora bien,
si poco a poco dejas de quererme
dejaré de quererte poco a poco.

Si de pronto
me olvidas
no me busques,
que ya te habré olvidado.

Si consideras largo y loco
el viento de banderas
que pasa por mi vida
y te decides
a dejarme a la orilla
del corazón en que tengo raíces,
piensa
que en ese día,
a esa hora
levantaré los brazos
y saldrán mis raíces
a buscar otra tierra.

Pero
si cada día,
cada hora
sientes que a mí estás destinada
con dulzura implacable.
Si cada día sube
una flor a tus labios a buscarme,
ay amor mío, ay mía,
en mí todo ese fuego se repite,
en mí nada se apaga ni se olvida,
mi amor se nutre de tu amor, amada,
y mientras vivas estará en tus brazos
sin salir de los míos.

Pablo Neruda