Kutak zaljubljenog srca...

tajna o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedju devet gora u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zivota prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najboljim geometrima nikad nije poslo za rukom da je osvoje svojim instrumentima…
I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz kosnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokusava da otkrije precicu do najblizih zvezda, ali zna se, jos niko sem Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo…
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropostavaju, vetar probere najlepse, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice i nezno provuce finu cetku te velike krosnje kroz svoju kosu…
I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u liscu starog drveta zauvek, kao miris njene kose negde duboko u meni…
Zauvek!?
Izvini zaboravio sam da “zauvek” ne postoji…
Jednog dana, svakako, strovalice se i to stabalo, oprljice ga oluja senlucheci gromovima nad ravnicom, slozice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati?
Ali naici ce cerga tog leta, veseli sviraci tuznih ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskiih stepa i jos izdaleka, uspravivsi se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola…
I, vise nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ona ce ugledati belog leptira na jorgovanu i sirom otvoriti prozore mameci ga da joj sobu oprasi polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videce samo drozdovo pero na sesiru kako promice za shimshirom i zacuce neku staru dobru nepoznatu pesmu, koju prvi put cuje a godinama je zna…
I zaplakace istog casa…
I najzad shavatiti koliko sam je voleo…

Kažu ćutanje je zlato,
zato - ćutim,
jer želim da ti budeš zlato,
ali zlato nije tako sjajno kao ti ,
ali i dalje ćutim,
jer se bojim da ni najlepše reči ovg sveta ne mogu ti reći
ono što se u ćutanju oseća,
ćutim,
jer se kajem zato što nisam dovoljno pametna
da ti kažem ono što ti ćutanje samo govori,
ćutim,
jer sam glupa da smislim nešto lepo u prisustvu tvojem,
jer ničeg lepšeg nema za mene kad si tu,
ćutim,
jer nam reči nisu potrebne,...

Ćuteći se borim sam sa sobom.
Moj oko...

Ćutimo oboje. Želim da se borim za tebe, ali ne i protiv tebe.
Ćutimo oboje. Zbog straha, ponosa, tvrdoglavosti... zbog gluposti.
Ćutimo oboje. Bacajući sekunde, minute, sate, dane...
Ćutimo oboje. Odričući se života, u nepovrat.
Ćutimo oboje. Tvoje ćutanje me boli, a mojim bol se opija.

I, hteo bih da prekinem bolnu tišinu, ali svog šapata se bojim.
Hteo bih da vrisnem da... ono što i sama slutiš.
Hteo bih, ali... ćutim.
Ćutimo oboje.
Predajemo sebe tišini, tamničaru ljubavi.

Čeznem za tvojim baršunastim glasom. Ali, ti ćutiš.
Čeznem za sjajem tvojih očiju. Moj oko...
Čeznem za poljupcem.
Čeznem za delom moje duše, koji mi uze... koji ti dobrovoljno dadoh.
Čeznem... u tišini.

Ćutimo oboje. Patimo, sami.
Moj oko...

Ne rekoh ti nikad koliko mi značiš,
kad su noći duge, kad su noći tiše,
iz dugine kose pramenje izvlačiš,
da mi zoru krasi, šta mi treba više ?

Ne rekoh ti nikad ali sad mi teče,
pustio sam srce nek iz njega lije,
pustio sam dušu da ti ona reče,
pustio sam suzu, trebala mi nije.

Neka ti se dani u ljubavi množe,
da te milost prati,da te zdravlje služi,
da za tugu neznaš, pomozi joj Bože,
da ti sunce sreće iznad glave kruži.

Neka su ti puti zlatom razasuti,
ne moraš ni reći to što duša ćuti.

Odlutas ponekad i sanjam sam.
Priznajem, ne ide, ali pokusavam.
I uvek dodje d-moll.

Spusti se k'o lopov po zicama,
ruke mi napuni tvojim sitnicama
i tesko prodje sve to.

Jedan d-moll me dobije kako odes ti. U sobi je.
Glupi d-moll uvek sazna kad je to.

Uhvati me cvrsto i ne popusta.
Lud je za tisinom, to ne propusta.
Vodi me u svoj plavicasti dom.

Jedan d-moll me razvali,
neki bi to prosto tugom nazvali.
Nije to, sta je tuga za d-moll?

Ponekad te nema i sasvim sam
izmisljam nacin da malo smuvam dan,
ali je lukav d-moll....

Htela bih ti reci toliko toga a ne znam kako. Uvek mi je najteze da pocnem... posle vec ide lakse... nemoj se cuditi ako pricam nepovezano, ali pisacu onako kako mi misli nadolaze...
Tako te malo znam a imam osecaj kao da te znam od uvek. Toliko je slicnosti medju nama a opet i puno razlika koje nas odvajaju. Pojavio si se u moj zivot onda kada mi je trebao neko kao ti, neko ko ce me razumeti, neko ko ce me podrzati u mojim suludim mislima, neko ko je jednostavno tada trebao biti tu. Slucajnost ili sudbina? Hm... ni sama ne znam... Ne verujem u slucajnost, smatram da se sve desava sa nekim odredjenim razlogom. Ne verujem ni u sudbinu jer je sami mnogo mozemo izmeniti... I kako onda da znam sta je ovo? Totalna konfuzija u glavi... Postao si mi jako drag i na sasvim neprimetan nacin uvukao se u svakodnevnicu mog zivota. Nisam toga bila svesna, sve dok nismo dotakli tu temu. Onda sam shvatila... da, ima nesto zbog cega sam pocela tako cesto da razmisljam o tebi, nesto zbog cega cekam trenutak da se javis... ali jos uvek ne mogu definisati sta je to... tako si mi blizu a tako daleko... uf... zbunjena sam jako... kao da sam u nekom lavirintu, izgubljena u nekom svetu... hocu li naci pravi put? hocu li naci odgowore na pitanja koja me muce? hocu li resiti dilemu? hocu li otkriti svoja prava osecanja? hocu li dopustiti da mi se jos vise uvuces pod kozu i postanes jos vise deo moje svakodnevnice.. mog ziwota..hocu li imati hrabrosti da ti to kazem licno? hocu li moci bar na neki nacin da ti to nagovestim? hocu li... uf... ne znam ni sama vise sta bih rekla...

Ljubav je:
srecan si da taj neko postoji, da se smejes sa njim, da si siguran pored njega, miran, spokojan, da znas da nema lazi, ljubav je kada bi da boli tebe, a ne njega, kada bi, ako je hladno, pre njega pokrio, nego sebe, dao mu poslednji zalogaj, a ti ostao gladan, kada te vise peku njegove suze nego njega, i kada se vise ti nego on radujes njegovim radostima i uspesima, ljubav je, opet, beskrajno poverenje, sigurnost, mir, tisina, oaza, svet za dvoje, gde NEMA mesta za treceg (neka zvuci manijacki i bolesno, briga me), ljubav je vera, i postovanje, ljubav je kad se cele noci smejete nekoj gluposti, a ujutru je tezak dan, i to znate, a sve je lepo, jer ste zajedno, i tu nema veze koliko se ima godina, bora, kilograma, novca, soba u stanu, nula na ziro-racunu, kose na glavi, dece iz bivsih brakova, veza iz prethodnih godina, ljubav ili jeste ili nije, mnogo cesce nije, i mnogo retko jeste, a i tada, treba je prepoznati, umeti je zgrabiti, sakriti, cuvati, negovati, treba je voleti, ljubav je dragocena, retki je dobiju ili zasluze, a ponekad, dovoljno je samo trepnuti, i nema je, i nikad vise je nema.
U ljubavi nema bola.
Ima bola kad nema ljubavi.
Neko nema ni jedno ni drugo.
Neko dobije oboje.
Ali, da li je bolje nemati ni jedno, ili imati oboje...Prvo, ne moze da se bira, drugo, pitanje afiniteta, trece, trenutnog raspolozenja, cetvrto...pa, rekoh, ne moze da se bira.
Tako to ide.
Sa ljubavlju.

Dotakla bih te

Dotakla bih te kao nekad.
Da znam samo kojim putem
snovima lutas trazeci ljubav,
nasla bih te, dotakla bih te,
kao tada...

Da samo mogu da doletim,
uzalud pruzam uvela krila
ovo nebo ne razume srecu.

Dotakla bih te kao zelja;
znam da me zelis i da me pratis
nekim mislima kad nikog nema
da te utesim.
U tom trenu na nekom drugom
kraju ceznje ja sam sama.

A dotakla bih te kao san,
da smirim ti uzdah, da zacaram ti usne
i umirim te rukama trazeci samo
da me cvrsto stegnes, da mi samo kazes
da sve proslo je.

Dotakla bih te kao miris
kad ides poljem,
kad u njemu nadjes neki mali svet.
I onda kad sve nestane,
jos uvek osecas miris poljskog cveca,
jos uvek si tamo jos uvek me pratis...

Dotakla sam te svojim recima
al nije to sve, ne, nije jos kraj,
jos uvek cekam te...

zelim ti slatke snove u ovoj noci,zelim ti jer ne mogu doci,ne mogu te zagrliti i privesti uz sebe ali cu zaspati misleci na tebe...

Pozeleo sam tvoje usne,tvoj dodir,tvoj osmeh,tebe...osecam se prazno,kad nisam u tvojoj blizini--jer volim te vise od svega...

Sta ce ti ljubav!

Zasto ljubav za saputnika uzimas,

kad ce ti gospodarom postati!

Ljubav i Laz, ruku pod ruku idu!

Obecava sve ono sto zelis,

a uzima sve ono sto imas.

Sta ce ti Ljubav kad nestvarna je,

Telo joj zelje nase oblikuju,

a zivot, nasa nadanja joj daju.

Kad nam napusti telo,

Ostajemo kao prazne ljusture na dnu okeana

Nestajuci u pesku i zaboravu!

vec sam dugo dugo sama
svuda noc i svuda tama
vrisnula bih tvoje ime..
ne zaboravi me

slatke price slatke rijeci
davao si samo tako
mislila sam da su moje
samo moje samo moje....

ref.:
tako mi nedostajes..da li znas
tvoje price dodiri bas sve
tako mi nedostajes
i ne znas sto to ljubav je..
moje najdraze

slatke price slatke rijeci
davao si samo tako
mislila sam da su moje
samo moje samo moje....

ref.:
tako mi nedostajes..da li znas
tvoje price dodiri bas sve
tako mi nedostajes
i ne znas sto to ljubav je..
moje najdraze


bridge:
nocas oblacim sve
sve u cemu
sam ti nekad bila najljepsa
koliko toga je na usnama
da si barem nocas tu......

ref.:
tako mi nedostajes..da li znas
tvoje price dodiri bas sve
tako mi nedostajes
i ne znas sto to ljubav je..
moje najdraze

moje najdraze

tako mi nedostajes
i ne znas sto to ljubav je..
moje najdraze...

Ja volim plave oci u maglama sivim
Volim cijeli svijet i svemu jos se divim
A oni nek pricaju i govore sto hoce
Da volim te jer ti si zabranjeno voce

Glupost

Ja volim plave oci u maglama sivim
Volim cijeli svijet i ja se nestidim
A oni nek pricaju i govore sto hoce
Da volim te jer ti si zabranjeno voce

Glupost,ma glupost

Neka ljudi govore,na na na na
Nek mi stave okove,na na na na
Jos vise znam,jos jace znam
Nepustam te ja

Neka ljudi govore,na na na na
Nek mi stave okove,na na na na
Jos vise znam,jos jace znam
Nepustam te ja

Ja volim plave oci u maglama sivim
Volim cijeli svijet i svemu jos se divim
A oni nek pricaju i govore sto hoce
Da volim te jer ti si zabranjeno voce

Glupost,ma glupost

Neka ljudi govore,na na na na
Nek mi stave okove,na na na na
Jos vise znam,jos jace znam
Nepustam te ja

Kako nisi mogla, bar ovaj put,
da isteras svoje?
A njegove lako dobijene bitke
same se broje. On zna da ti,
ne mozes da mu ne
oprostis. Samo se pojavi,
nezno te zagrli, istinu pretvori,
u ono sto nije...

Ti glupa, glupa devojko,
kazem sebi u ogledalo.
Ti si ono sto uvek voli jace,
cak i male stvari
tebi tako mnogo znace.
Glupa, glupa devojko
kazem sebi u ogledalo.
Ti si ono sto uvek voli jace,
cak i male stvari
tebi tako mnogo znace.

Ne ne ne ne nemoj
da mu dozvolis da i ovaj put
prodje bez kazne.
Jer sve, sve, sve sto ti prodaje on,
price su prazne. Ti znas da voli te,
a to nije ni vazno. Jer ako mu popustis,
svasta mu dopustis, istinu
pretvoris u ono sto nije.

Iz dana u dan, iz dana u dan,
iz dana u dan, on ubija ljubav.
Iz dana u dan, iz dana u dan,
iz dana u dan on ubija ljubav.

Ljubav je emocija, ali i motiv (strast, potreba, težnja), čija je glavna odlika snažna naklonost subjekta prema nekom privlačnom predmetu, pojavi ili biću. Ljubav prema drugoj osobi uključuje osećanje nežne privrženosti, zaokupljenost njenom ličnošću, zainteresovanost za njene potrebe, želje i misli, nesebičnu brigu za njenu sreću i strasnu želju da odnosi budu što prisniji. Udaljenost ili privremena razdvojenost od voljenog objekta može da rasplamsa osećanje ljubavi.

Postoje, u zavisnosti od objekta, brojne vrste ljubavi: roditeljska, partnerska, sinovljeva, religiozna, narcistička, bratska itd. Potreba za ljubavlju može biti neurotička, sadistička, mazohistička. U psihoanalizi označava libidinalnu strast, istovremeno nežnu, bestelesnu, s jedne, ali i telesnu, čulnu, s druge strane; infantilnu i zrelu; normalnu i abnormalnu, koja je uvek usmerena ka pribavljanju intenzivnog zadovoljstva. Sigmund Frojd (Freud) osećanju ljubavi pristupa sa razvojnog gledišta. Prvi vid ljubavi je primarni narcizam. Sa uspostavljanjem odnosa prema objektima, ego će nastojati da se svakog prijatnog objekta domogne i unese ga u sebe.

Tek u pubertetu, spajanjem čulne i nežne komponente (koje su razdvojene zabranom incesta još u ranom detinjstvu), nastaje normalna, zrela ljubav. Po Erihu Fromu (Fromm), ljubav je „jedini zdravi i zadovoljavajući odgovor na problem ljudskog postojanja“, a zrela ljubav zadovoljava osnovnu ljudsku potrebu za povezanošću sa drugima, uz očuvanje identiteta ličnosti. Ljubav kao „doživljaj pojačane vitalnosti i moći“, koja pojedinca ispunjava radošću, nema svoj koren u biološkoj, već u psihološkoj potrebi čoveka da reši problem svoje egzistencije.

Bitne komponente ljubavi su davanje, briga, odgovornost, poštovanje i poznavanje. Ako pokušavate da definišete vaš odnos sa partnerom, uzmite u obzir ove (ali i ne samo ove) elemente i pokušajte sagledati da li su i u kojoj meri oni prisutni u vašem odnosu. Nedostatak ili manja prisutnost nekog od ovih elemenata ne znači da ljubav ne postoji, ali to može da znači da ona ne postoji u svojoj sveobuhvatnosti kako je shvataju pisci, pesnici i drugi umetnici ili stvaraoci koji se tom temom bave.

Ljubav je osećaj prijatnosti i prisustvu voljene osobe.